Проф. др Божидар Ж. Радојковић

Проф. др Божидар Ж. Радојковић, редовни професор Електротехничког факултета у Београду у пензији, рођен је 1924. године, у Сталаћу од оца Живана и мајке Грозде Рајић. Све школе завршио је у Београду. Дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду, 1951. Докторирао је на истом факултету, 1958., са темом: Процењивање опасности од лутајућих струја у електрификованој саобраћајној мрежи (Публикације Електротехничког факултета 13/1962). Читав радни век провео је на Електротехничком факултету у Београду, најпре у звању млађег индустријског инжењера а затим као асистент (1952.), доцент (1959.), ванредни професор (1965.) и редовни професор (1971). У пензију је отишао 1989. Био је на стручном усавршавању у Италији и Француској.
На Електротехничком факултету у Београду, у оквиру редовних студија, предавао је три предмета: Електрична вуча, Електрична возила и Стабилна постројења електричне вуче. На постдипломским студијама предавао је два предмета: Специјална поглавља из електричних возила и Тиристорски погон машина једносмерне струје.
Из истих области држао је наставу на одговарајућим факултетима у Новом Саду, Подгорици, Скопљу и Нишу. На Железничком одсеку Машинског факултета у Београду држао је наставу из области електричних возила. На споменутим факултетима био је ментор магистарских и докторских радова, као и у Сарајеву и Загребу.
На Електротехничком факултету у Београду био је: шеф Енергетског одсека, шеф Катедре за употребу електричне енергије, продекан Факултета и подпредседник Савета факултета.
Написао је три стална универзитетска уџбеника са укупно седам издања. Најзначајнији су: Електрична вуча (прво издање 1965.) и Једнофазне локомотиве 25 kV 50 Hz са силицијумским усмерачама (прво издање 1969.). Публиковао је више од педесет научних радова (у разним часописима, конгресним документима, саветовањима, Scientific Review Научног друштва Србије и добрим делом у Публикацијама Електротехничког факултета). Написао је више десетина стручних радова, студија и пројеката.
Најважнији научни радови односе се на одређивање параметара електричне и машинске природе који утичу на адхезиона својства електричних возила као и побољшање регулационих својстава применом енергетске електронике. Међу најзначајнијим радовима, који су утицали на развој практичних и теоријских сазнања су: Утицај валовитости струје напајања вучних мотора на њихјов рад и конструкцију (Публикације Електротехничког факултета 21/1966), Проблем великих брзина у железничком саобраћају (Саобраћај и средства 1/1970), L’ utilisation d ’adherence des locomotives electriques et la determination du poids remorque (La Haye 1974., Публикације Електротехничког факултета 75/1975.), Аутоматски рад електричних возила (ЕТАН 1976.), Утицај енергетске електронике на даљи развој једнофазнаих локомотива 25 kV 50 Hz (Публикације Електротехничког факултета 78 /1979) и Оптимизација неких параметара при избору чопера за вучни мотор (публикације Електротехничког факултета 89/1982.). Радови професора Радојковића цитирани су у многим магистарским и докторским радовима, као и у уџбеницима, између осталог и у уџбенику за Ingenieurschule Zurich: Elektrische Bahnen, Springer Verlag, Берлин 1989., аутора Филиповића.
Професор Радојковић је аутор или коаутор великог броја значајних студија и пројеката. Студије и пројекти обављени су било у оквиру Електротехничког факултета у Београду, било у сарадњи са привредним организацијама и научним институтима који се баве електричном вучом. Међу значајним студијама је позната и обимна студија, чији је био руководилац, под називом: Приградски електромоторни воз 25 kV 50 Hz за Југословенске железнице. Ова студија рађена је на Електротехничком факултету у Београду, али су у њој учествовали и железнички стручњаци из Сарајева, Загреба и Љубљане.
Учествовао је у изради веома озбиљне студије која је обављена у Саобраћањом Институту ЦИП под називом: Методологија избора возних средстава за пруге великих брзина. Ова студија осветљава проблеме увођења великих брзина на железници и пружа велику практичну помоћ при доношењу одговарајућих одлука за избор најповољнијег возила за велике брзине.
За Научну заједницу САП Војводина учествовао је у изради студије под насловом: Регулисани електромоторни погон, Нови Сад 1988. Неколико запажених радова и студија посвећено је градском саобраћају и изради метроа: Неки елементи значајни за димензионисање вучних мотора за возила градског саобраћаја (Публикације Електротехничког факултета 82-87/1981) и Избор система метроа (Публикације Електротехничког факултета 65/1977).
Проф. Радојковић је био у три маха експерт при Међународном арбитражном суду (Tribunal arbitral de Chambre du commerce international) и то: у Хагу 1973-1975. (L’ utilisation de l ’adherence de la locomotive 441); у Лозани 1977 – 1979. (Causes de l ’incendie de la rame motrice); у Паизу 1981 – 1983. (L’ utilisation de l ’adherence et le poids remorque d ’une locomotive diesel – electrique, type CC, avec bogie monomoteur).
Проф. Радојковић је био, дуги низ година, активни учесник у свим делатностима Југословенских железница у којима су решавана битна стратешка питања од важности за електрификацију железничких пруга па следствено томе и за привреду земље. Имао је одлучујући утицај на избор оптималних техничких решења и то: система електрификације пруга, напојне контактне мреже и електровучних подстаница, електричних возила и управљања.
Био је саветник на нивоу Заједнице југословенских железница, железничко-транспортних предузећа Београда и Загреба, председник Стручног савета ЖТП Београд, председник републичких Комисија за пријем електричног дела пруге Београд-Бар. Био је саветник у многим предузећима и организацијанма чија је делатност електрична вуча, као што су: ГОША, МИНЕЛ, СЕВЕР, ГСП, Институт Кирило Савић и Институт ЦИП. Учесник је у конструкцији првог домаћег тролејбуса и прве домаће рудничке локомотиве.
За свој научни и стручни рад професор Радојковић је добио многе награде и признања, између осталог и Орден рада са црвеном заставом.