Проф. др Милутин Јовановић

Проф. др Милутин Јовановић, редовни професор Технолошко-металуршког факултета Универзитета у Београду у пензији, рођен је 1917. у Београду, од оца Александра и мајке Видосаве Обрадовић. Дипломирао је 1940. на Технолошком одсеку Техничког факултета Универзитета у Београду. После 1946. године ради у Министарству индустрије ФНРЈ, затим у Генералној дирекцији индустрије стакла, Савезном инсти- туту за стакло и у Научно-истраживачком институту НРС и у Фабрици стакла у Параћину. На Технолошком факултету у Београду изабран је 1951. године за стручног сарадника, 1961. за доцента, 1965. за ванредног професора и 1973. године за редовног професора. Предавао је Технологију стакла и специјалне курсеве Хемије и технологије силиката, Ватросталних материјала, Неорганске хемијске технологије и Технологије силиката.

Као стипендиста УНЕСКО-а био је на специјализацији у Max Planck Institut für Silikatforshung. Други део специјализације провео је у Institutionen fuer Silikatkemiskk Forschuing u Goeteborg-у. Докторирао је 1963. г. на Технолошком факултету у Београду са темом “Проучавање излуживања натријума водом из натријум-калцијум-силикатног стакла и оплемењивање површине стакла“. Позиван је као експерт у споровима из области стакла у земљи, а и од стране Међународне арбитраже у Паризу.

Био је на студијском путовању у САД, где је држао предавања у реномираним центрима за проучавање стакла. Био је продекан Технолошко-металуршког факултета, члан Управног одбора СХД, дугогошњи председник и почасни члан Југословенске комисије за стакло, а био је и члан Пленума International Comission on Glass и почасни предсеник Секције за керамику СХД .

Био је члан Deutsche Glastechnische Gesellschaft, Deutsche Keramische Gesellschaft и British Ceramic Society. Био је члан редакције часописа “Ватростални материјали”. Уз већи број похвала, захвалница и плакета, носилац је Ордена рада са златним венцем и Златне дипломе Технолошко-металуршког факутлета.

Аутор је више од 70 научних и стручних радова из области технологије стакла, као и савремених и класичних керамичких материјала. Уже подручје научне и стручне делатности односи се на структуру и особине стакла, посебно проблематику хемијске постојаности и оплемењивања површине стакла, као и развој и увођење технолошких поступака за производњу стакла специфичних особина.

Проф. Јовановић се може сматрати зачетником и носиоцем развоја научне и стручне мисли о стаклу и стакластим материјалима у нас. Поред научних и стручних радова, био је руководилац израде 15 пројеката, инвестиционих програма и елебората.

Од научних радова 8 је објављено у међународним часописима, а 19 пленарних или уводних научних предавања изложено је на скуповима у земљи и иностранству. Међу радовима са посебним доприносом су: М. Јовановић, Д. Делић, “Стакло у фармацеутској индустрији – утицај неких фармацеутских раствора на стакло“, VIII годишња скупштина Фармацеутског друштва Србије, 1969. г.; М. Јовановић, Д. Делић, “Промене површине стакла при дејству воде на повишеним температурама“, Bull.Soc. Chem. Београд, 1961;М. Јовановић, Д. Делић, “Излуживање алкалија из стакла као кинетички процес“, Bull.Soc. Chem. Београд, 1964; M. Jovanović, Der Einfluss der termischen Vergongenheit auf die Dichte des Na-Ca-Silikat- glasses“, NTHI, Varna; M. Jovanović, “Beitrag zur Bessern Kanntinis des Prozesses der Natrium-Auslongung aus dem Glass“, 46. Glastechnische Tagung, ICG & DGG, 1972.; M. A. Jovanović, “Die Bestimmung der Glasbildungsgeschwindigkeit“, Compte rendu, Symposium sur l’elaboration du verre, USCV, Charleroi (Belgigue), 1973.; M. A. Jovanović, R. Zalar, ” Einige Möglichkeiten zur Verbesserung der chemischen Beständigkeit der Glassoberfläche“, Proc.Tenth International Congress on Glass, Kyoto, Јапан, 1974; М. Јовановић, “Etudes chimigues du verre medieval trouve daus certaines regions de la Yougoslavie“, Зборник радова “Средњовековно стакло на Балкану (V-XV век)“, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1975.