Проф. др Бранислав Јанковић

Проф. др Бранислав Јанковић рођен је у Голупцу 1920. године, од оца Драгољуба, лекара и мајке Љубице Павловић. Гимназију је завршио у Пожаревцу 1938. године, а Медицински факултет у Београду 1947. Специјалиста је из микробиологије. Доктор је медицинских наука од 1954. године (први доктор наука у историји Медицинског факултета у Београду). Асистент из микробиологије, на Медицинском факултету, постао је 1948., доцент из микробиологије на Фармацеутском факултету 1954. године, ванредни професор микробиологије и имунологије на истом факултету 1959. а редовни професор 1964. године. Пензионисао се 1985. године.
Учествовао је у раду Савезног и Републичког фонда за научни рад и разним комисијама. Био је продекан и декан Фармацеутског факултета. Године 1957. добио је републичку награду за научни рад, а 1963. Седмојулску награду. Добио је медаљу за научни рад Tokai University, Токио, Јапан, 1975. године, као и повељу најзаслужнијим члановима Међународног друштва за неуро-имуномодулацију 1990. године.
Оснивач је, или један од иницијатора оснивања: Института за микробиологију и имунологију Фармацеутског факултета, Центра за имунолошка истраживања, Института за биолошка истраживања, Међународне лабораторије за истраживање мозга, Југословенског имунолошког друштва, Европске федерације имунолошких друштава, Међународног друштва за Неуроимуномодулацију, последипломских студија из имунологије на фармацеутском факултету и центру за мултидисциплинарне студије на Торлаку (који данас носи назив “Центар за имунолошка истраживања – Бранислав Јанковић”.
Био је члан следећих међународних научних организација: Америчког друштва имунолога, Њујоршке Академије наука, Америчког друштва за биолошку психијатрију, Француског имунолошког друштва, Британског имунолошког друштва, Немачког имунолошког друштва, Интернационалне организације за истраживање ћелије (ICRO), Интернационалне федерације за мултиплу склерозу, Друштва за трансплантацију, Друштва за развојну и компаративну имунологију, Међународног друштва за неуроимуно-модулацију, Европске организације за биологију ћелије и почасни члан Румунске Академије медицинских наука од 1994. године.
Обављао је следеће функције: члан Имунолошког савета Светске здравствене организације од 1969. године, члан Савета Европске организације за биологију ћелије, члан Савета Интернационалне уније имунолошких друштава, члан Међународног Медицинског савета Интернационалне федерације за мултиплу склерозу, генеални секретар Европске федерације имунолошких друштава, председник Међународног друштва за неуроимуномодулацију, члан Комитета за неуроимуномодулацију Европске научне фондације; почасни директор Америчке фондације за психонеуроимунологију.
Поред овога, био је члан редакције следећих међународних часописа: Annales d’ Immunologie (Paris), Annals of Immunology, European Journal of Immunology, Immunochemistry, Folia Biologica, Developmental and Comparative Immunology, International Journal of Nueroscience, Immunology Letters, Brain, Behavior and Immunity, Progress in Neuro-Endocrin Immunology, Progress in Neuro-immunology.
Држао је предавања по позиву на универзитетима и научним институтима у Аустрији, Аустралији, Бугарској, Чехословачкој, Енглеској, Француској, Италији, Израелу, Јапану, Мађарској, Немачкој, Румунији, Пољској, Турској, Сједињеним Америчким Државама, Совјетском Савезу, Шпанији, Швајцарској, Шведској, итд. Био је Председник првог Светског конгреса ISNIM -а у Фиренци.
Објавио је 512 радова (408 публиковано у иностраним часописима, а мањи број на енглеском језику у нашим часописима). Едитор је или коедитор, следећих књига: Microenvironmental Aspects of Immunity, Plenum Press, New York, 1973; Neuroimmunomodulation, NIH, Bethesda, 1985; Neuroimmune Interactions, Academy of Sciences, New York, 1987. Аутор је следећих књига (монографија) на нашем језику: Уџбеник из микробиологије и имунологије за студенте (шест издања); Увод у Имунохематологију; и Основи трансфузије крви (коаутор).
Два пута је номинован за Нобелову награду за медицину (текст N.H. Spector-a, Washinton D.C., USA).
Основна област истраживања професора Јанковића је имунологија, и то посебно: имунохематологија, имунопатологија, тимологија, имунологија птица, имуно-неурологија, имуно-фармако-логија, трансфузиологија, имуноембриологија, имуно-психијатрија, психонеуро-имунологија, и др..
У свему овоме треба истаћи његова следећа најважнија достигнућа: оснивач је југословенске модерне имунологије. Један је од четворице научника који су истовремено октирили улогу грудне жлезде (тимуса) у имунологији, што је отворило нове путеве изучавања имуног система у сисара и птица.
Творац је модерног концепта о повезаности имуног и нервног система и један из плејаде најистакнуијих светских имунолога, ствараоца модерне имунологије. Увео је фундаменталне радове у области неуро-имунологије и психо-имунологије, дао је опис нових аутоимунских обољења и објаснио улогу неуропентапептида у имунитету.
Учитељ је бројних имунолога широм земље, а у иностраним публикацијама има преко 2.400 цитата. Тиме је остао један од најцитиранијих наших научника из области медицине, иако је своју публицистичку делатност, на жалост, завршио још пре десетак година. Преминуо је јуна 1994. године.