Проф. др Миомир К. Вукобратовић

Проф. др Миомир К. Вукобратовић, академик САНУ, рођен је 1931. године у Ботошу, Зрењанин, од оца Крсте и мајке Роксанде Тоскић. Гимназију је завршио у Краљеву 1950. Дипломирао је на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета у Београду 1957. године, где је и одбранио свој први докторат из области ваздухопловства 1964. године. Свој други докторат из домена роботике одбранио је у Институту Машиноведенија АН СССР, у Москви 1972. године. До 1965. је као самостални конструктор радио у Одсеку за чврстоћу и аероеластичност Ваздухопловно-техничког института у Жаркову. Од 1965. године ради у Институту “Михајло Пупин”, као руководилац Одељења за биодинамику, руководилац Лабораторије за роботику, флексибилну аутоматизацију и системе специјалне намене. Директор је Центра за роботику. Редовни је члан САНУ, инострани члан Совјетске (сада Руске) академије наука, редовни члан Интернационалне инжењерске академије, редовни члан Академије нелинеарних наука, инострани члан Академије за навигацију и управљање кретањем, председник Инжењерске академије Југославије, члан Кинеске Инжењерске Академије и др.

За своју научну и стручну делатност добио је више награда и признања од којих се наводе најзначајније: Седмојулска, 1976.; Октобарска награда града Београда, 1979.; “Борис Кидрич”, 1981.; награда АВНОЈ-а, 1982.; “Никола Тесла”, 1985.; Диплома иностраног члана Пољског друштва за механику, 1987.; Орден св. Саве I реда, 1994.; награда Удружења научника и универзитетских професора Србије “Војислав Стојановић”, 1997.; највише светско признање у роботици, награда “Јозеф Енгелбергер” коју додељује асоцијација америчке роботске индустрије, 1996.; Златна плакета Друштва инжењера Србије за изванредне научне и стручне резултате у инжењерству, 1997.; Орден “Никола Тесла” I реда, највишег југословенског одликовања у природним и техничким наукама, 2002.; награда “Браћа Карић” у 2002. у области научно-истраживачког рада; “Велика златна медаља”, највише одликовање Председништва Међународне Инжењерске Академије, награђен као први Европљанин, и др.

Почасни је професор Харбинског Института за Технологију, Техничког Универзитета у Владивостоку, почасни доктор Техничког универзитета у Темишвару и Крајови, Државног Московског универзитета “Ломоносов”,Универзитета у Новом Саду.

Члан је издавачких одбора 11 међународних журнала; члан, копредседавајући или председавајући око 95 интернационалних симпозијума, конференција и конгреса; научни руководилац неколико међународних пројеката; вишегодишњи руководилац националног пројекта из Роботике. По позиву је одржао 30 уводних пленарних предавања на светским конгресима, међународним симпозијумима и конференцијама. Држао је по позиву преко 160 предавања и научних семинара на више од 50 универзитета и научних центара Европе, САД, Русије, Јапана и Кине.

Основне научне резултате др Вукобратовић је сам или са коауторима објавио у 210 радова у интернационалним часописима и преко 360 радова у зборницима интернационалних скупова. Објавио је сам или са коауторима 13 основних верзија истраживачких монографија, публикованих на српском, енглеском, руском, јапанском и кинеском језику. Такође је публиковао 4 савремена уџбеника из роботике на српском и енглеском језику, као и 12 поглавља у различитим монографијама на енглеском језику. Међу монографијама основно место заузима прва и до данас најобимнија у свету монографска серија из роботике: Научни основи роботике у 7 књига у издању Спрингер-Верлаг на енглеском језику. Већина књига ове серије је преведена на руски, јапански и кинески језик. Такође треба истаћи капитално монографско дело: Ножни роботи и антропоморфни механизми публиковано на енглеском језику  а преведено на руски, јапански и кинески језик. Само на бази Индекса цитатираности М. Вукобратовић је цитиран до 2003. године око 1360 пута. По оцени најистакнутијих експерата у најразвијенијим земљама М. Вукобратовић је зачетник и научни руководилац прихваћене у целом свету “Београдске Школе Роботике”.

Најважнији научни доприноси: Тачка Нула Момента, оригинални метод за синтезу и стабилизацију двоножног вештачког кретања. На бази ове методе, представљене у раду: “Прилог Синтези Двоножног Хода“ са коаутором Д. Јуричићем, ИЕЕЕ Транс. Биомедицинског Инжењерства, Nо 1, 1969 (први објављени рад у свету из динамике антропоморфних робота), саграђени су у свету, посебно у Јапану, сви двоножни роботи са својствима динамичке равнотеже. Следе светски почеци у следећим тематским доменима роботике који је научно засновао др Вукобратовић са својим најближим сарадницима: Рекурзивно формирање динамике манипулационих робота, рачунарско формирање динамике робота у симболичкој форми, динамички прилаз синтези трајекторија нередундантних и редундантних робота, динамичко управљање роботима, децентрализовано управљање јако спрегнутим активним механизмима, стабилност децентрализованог управљања роботским механизмима, некомплетно оснажени роботски системи, управљање по позицији и сили роботима у контакту са динамичком околином.

Најважнији стручни резултати: У сарадњи са Др. Д. Христићем, конструисао је први у свету активни егзоскелетон, пнеуматски оснажен и делимично кинематички програмиран за произвођење приближно антропоморфног хода (реализован 1969. у Институту Михајло Пупин), претходник сложенијих егзоскелетона за параплегичаре; успешна верзија активног егзоскелетона за рехабилитацију параплегичара, пнеуматски оснажен и електронски програмиран, тестиран као први комплетни активни егзоскелетон на свету у Ортопедској клиници у Београду 1972. Први његов прототип се од 1991. налази у фонду Политехничког музеја у Москви, оцењен од Управног одбора музеја као “драгоцени траг науке и технологије овог века који се мора сачувати за следеће генерације”; Активни егзоскелетон на електромеханички погон, 1974. године; активно одело, први у свету модуларни полумеки активни ортотички уређај за помоћ при ходању дистрофичара, 1978. године (један примерак испоручен Тексашком Рехабилитационом центру у Хјустону, 1980. године); електронска ортоза руке, прва у свету за рехабилитацију дистрофичара у поодмаклој фази болести, 1982. године и др.

Др Вукобратовић је засновао и стручно руководио пројектовањем првих југословенских индустријских робота: УМС1, 1977/78. (први у свету антропоморфни индустријски робот); УМС2, 1980.; УМС3, 1981., УМС3Б, 1982., УМС4, 1983., као и њихових управљачких система са припадајућим софтвером. Под његовим  руководством 1985. је у Институту “Михајло Пупин” успешно завршен пројекат развоја симулатора лета наших борбених авиона, који су од тада до данас широко примењивани у нашем ратном ваздухопловству. Од 1971. до 1993. године М. Вукобратовић је био руководилац више билатералних пројеката финансираних од стране америчких фондација СРС, НСФ, УНДП / УНИДО, Европске Заједнице и других међународних институција.