Проф. др Павле С. Николић

Проф. др Павле С. Николић, редовни професор на Правном факултету Универзитета у Београду, рођен је 1928. године у Београду од оца Саве, инжењера агрономије и мајке Оливере Соколовић, обоје из Београда. У Београду је завршио основну школу и гимназију (матурирао 1947.), а затим и Правни факултет (1951.), на коме је стекао и докторат правних наука одбранивши докторску дисертацију “Скупштински систем” 1961. године. Школску 1964.-1965. годину је провео у Паризу као стипендиста француске Владе, а био је и полазник V сесије d´Etudes supérieures de Sciences politiques Правног и Економског факултета Универзитета у Ex en Provans-у на Институту за правне студије у Ници (1958.).

За научног стипендисту на Правном факултету у Београду је изабран 1952. године, а за асистента за предмет Уставно право 1955., да би у наредном периоду био биран за доцента (1962.), ванредног професора (1970.) и редовног професора (1977.) на истом предмету. Био је продекан Правног факултета у Београду (1975.-1977.), директор Института за правне и друштвене науке Правног факултета (1977.-1979.), шеф Катедре за политичке науке на истом факултету (два мандата), дугогодишњи директор Међународног универзитетског центра за друштвене науке Универзитета у Београду, судија Уставног суда Србије (1980.-1987.) задржавајући, при томе, радни однос на факултету и др.

Члан је Научног друштва Србије од 1996. године. Вршио је функцију председника Југословенског удружења за уставно право, члан Председништва Југословенског удружења за уставно право, члан Председништва Југословенског удружења за упоредно право, а био је и генерални секретар Удружења за политичке науке Србије, члан Председништва Савеза удружења правника Југославије, итд.

У периоду од 1998. до 2003. године био је главни и одговорни уредник часописа “Архив за правне и друштвене науке”. Титулу Doctor honoris causa му је доделио Универзитет у Руану (Француска) 1986. године. Био је професор по позиву на Универзитету Paris I Panthéon-Sorbonne – Француска (1980) и професор по позиву на Универзитету у Фрибургу – Швајцарска (1981). Године 1984. је изабран за почасног професора Универзитета “Colegio Mayor de Nuestra Senora del Rosario” у Боготи (Колумбија), као и за почасног члана Колумбијског удружења за уставно право.

Проф. Николић се бави проблемима уставног права, а посебно питањима парламентаризма, скупштинског система, организације и рада парламента, односа законодавне и извршне власти, федерализма, уставног судства, контроле уставности закона, итд. Објавио је преко 200 научних и стручних радова (књига, чланака, расправа, реферата, и сл.). Најважније књиге: уџбеник Уставно право (изд. 1991., 1993., 1994., 1995.-96., 1997.), Савезна скупштина у уставном и политичком систему Југославије (1969.), Скупштински систем (1973.), Федерација и федералне јединице (1989.), Од распада до безнађа и наде (1997.), Нацрт Устава Краљевине Србије (2001.) и Системи Costituzionali dei nuovo stati dell’EU – Yugoslavia, Torino, (2002.), Од “Устава” до Устава . . . ( 2003.), и др.

Више од седамдесет радова Николић је објавио на страним језицима: на француском, енглеском, пољском, италијанском, руском, шпанском, немачком, мађарском, јапанском и чешком језику. Радове објавио у следећим страним часописима: Ruch prawniczy, ekonomiczny i socjologiczny (1974.), Panstwo i prawo (1974.), L´Europe en formation (1977.), Ethiopiques – Senegal (1977.), Problemy rad narodowych (1979.), Studia prawnicze (1981.), Revue d´études comparatives Est-Ouest (1982.), International review of contemporary law (1982.), Annali – Instituto di studi europei A.de Gasperi (1983.), Jurist – Tokyo (1987.), Tichikenkyu – Tokyo (1987.), Revue d´études comparatives Est-Ouest (1992.), Quaderni costituzionali (1992.), Pravnik – Praha (1994.), Revue européenne de Droit Public (1997.), Diritto publico comparato ed Europeo (1999.).

Радове објавио и у 23 страна зборника, односно књиге: у Француској (3 рада), Мађарској (3), Италији (11), Колумбији (2), Швајцарској (4), Индији (1), Пољској (2), Немачкој (1), Холандији (1), Белгији (1), као и у домаћим издањима на страном језику.

Проф. Николић је одржао 11 курсева (од тога три на докторату) и преко 60 предавања на 43 универзитета (факултета) и у десетак других научних и стручних институција у 18 земаља широм света: у Француској (у Паризу на два универзитета, а затим у Греноблу, Бордоу, Авру), Пољској (у Познању, Кракову, Лублину, Варшави), Русији (у Москви, Петровграду), Италији (у Болоњи на два универзитета, Фиренци, Торину, Риму, Калабрији), Ираку (у Багдаду), Мексику (у Сиудад Мексику на два факултета, Оахаки), Египту (у Александрији, Каиру), Алжиру (у Алжиру), Шпанији (у Барселони), Мађарској (у Печују), Немачкој (у Берлину), Швајцарској (у Фрибургу, Женеви), Колумбији (у Боготи), Кини (у Пекингу, Тјенцину), Јапану (Токиу, Кјоту, Сендају), Грчкој (у Атини), Холандији (у Ротердаму), а затим у Тунису на Међународној академији за уставно право (два курса), у Паризу у Друштву за упоредно законодавство, у Аости у Универзитетском коледжу за федералистичке студије, у Риму на Полицијској академији, у Токиу у Јапанском удружењу за уставно право, у Токиу и Saporou u Peace Constitution League, у Варшави у Уставном суду Пољске, и у још неким институцијама у Француској, Пољској, Немачкој.

Својевремено је био стални члан професорског кора Међународне академије за уставно право у Тунису, Европског института у Ници и Универзитетског колеџа у Аости, и др. На Универзитету Бен Акноун у Алжиру је гостовао и као члан Комисије за одбрану докторске дисертације.

Као национални референт, проф. Николић је учествовао на преко 45 конгреса и других научних скупова у иностранству (17 земаља), а у више наврата и као генерални референт. На већем броју скупова и конгреса био је председавајући (Атина, Trento-Levico, Токио, Удине и др.). Учествовао је са рефератом на бројним скуповима у земљи. Учествовао је и у изради неколико научних пројеката у земљи.

Проф. Николић је био један од оснивача и први Генерални секретар Међународног удружења за уставно право (1981.-1993.), а од 1993. године је потпредседник тог Удружења и члан Програмске комисије истог Удружења. Такође, био је један од оснивача и потпредседник Међународне академије за уставно право (1984.-1996.).

Добио је медаљу Универзитета у Каљарију (Италија), медаљу Регионалног савета Haute-Normandie (Француска), медаљу Министарства јавне безбедности (Италија), Златни орден за заслуге Пољске, награду Службеног листа СФРЈ за најбоље дело у области правних наука (1989.).