Проф. др Душан Ж. Дукић

Проф. др Душан Ж. Дукић, редовни професор Географског  факултета Универзитета у Београду,  рођен је 1923. у селу Моравцима (Љиг), од оца Жарка, свештеника, и мајке Драгиње Костић. Школовао се у Београду. Дипломирао на Географској групи Природно-математичког факултета у Београду 1950. (за 2,5 године и просечном оценом 9,90). Докторску дисертацију,  Сава – потамолошка студија, одбранио је у Српској академији наука и уметности,  12. априла 1956. године. У Географском институту Српске академије наука и уметности био је асистент и научни сарадник до 1958. када прелази на Природно-математички факултет, на Катедру за географију за доцента физичке географије. Ванредни професор за хидрологију са климатологијом постаје 1963., а редовни професор за хидрологију и дешифровање аерофотоснимака 1970. године.

На факултету је предавао физичку географију, климатологију, хидрологију и дешифровање аерофотоснимака. Обављао је дужност шефа Kатедре за физичку географију, управника Географског института и декана Одсека за географију и просторно планирање (сада Географски факултет); основао и опремио Лабораторију аерометода и био њен управник 18 година, све до пензионисања,     1. октобра 1988. године.  Покренуо је постдипломске студије смера Хидрологија река.  Код професора Дукића дипломирало је преко 90 студената, магистрирало 32, а докторску дисертацију одбранило 35 географа, архитеката, метеоролога и хидрогеолога; био је 15 пута ментор доктораната. Био је и директор Географског института “Јован Цвијић” Српске академије наука и уметности (1979-1983).

Члан је Српског географског друштва (од 1947), у којем је био председник 10 година (5 мандата), секретар 4 године, толико и уредник издања Друштва. Био је председник Националног комитета за географију (1981-1985). Сада је члан The National Geographic Society, Washington (од 1972),  члан Научног друштва Србије (1973),  почасни члан Географскoг друштва Македоније (1974) и  Географског друштва СССР (1980) као и члан Удружења за технологију воде и санитарно инжењерство,  Београд (1990).

У међународној географској унији (IGU) био је дописни  а затим редовни члан Комисије за међународну хидролошку деценију (1970-72);  и Комисије за Међународни хидролошки програм IGU (од 1974 – 80.) у којој је био председник Подкомисије за водне ресурсе и њихову заштиту (1976-1980). Учествовао је са рефератима на XXII и XXIII Међународном географском конгресу у Канади (1972) односно СССР (1976). Учесник је IV-X Конгреса Географског друштва СССР односно Руске Федерације, као и IV конгреса хидролога СССР са рефератом (1978). Био је предавач на Међународном вишем хидролошком курсу под покровитељством УНЕСКО-а, у Москви 1988. године.

Проф.  Душан Дукић  је објавио 5 монографија, 27 радова на страним језицима, 46 радова о водним режимима и искоришћавању њихових вода, 24 рада о снабдевању водом и заштити вода од загађивања, 9 радова о клими и животној средини, 8 радова о аерофотографији и космичкој фотографији у географским проучавањима, 19 различитих и пригодних радова, 10 мањих научних прилога, 6 универзитетских уџбеника,  9 средњешколских уџбеника  (неки доживели 11 издања), 3 научно-популарне монографије,  35 научно-популарних радова (један на руском језику),  13 научно-стручних радова,  268 одредница у енциклопедијама Југославије, Војној и Поморској и Поморском лексикону, као и 160 разних прилога (рецензија радова домаћих и страних аутора, прилога за географску хронику и групу  In memoriam ).

Значајнија дела су његове монографије, универзитетски уџбеници, као и низ чланака објављених у иностраним и домаћим часописима. Такви су: О саобраћају и пловидбеним приликама на рекама и каналима црноморског слива у ФНР Југославији (1953) – први рад ове врсте у у нашој научно-стручној литератури; Сава – потамолошка студија (1957) – прва већа хидролошка студија велике реке на српском језику, његова докторска дисертација; Водние ресурси Европи и пути их соместного исполезованија (коаутор, 1971., интерно преведена на енглески у Чикагу), Воде СР Србије (1978); Реке Србије (коаутор, 2002.);  првенац – Наше реке (1952), намењена ширем кругу читалаца, објавњена у 5000 примерака и распродата за три месеца…; Заштита природе – реке, море, језера (коаутор, III изд. 1982). Од универзитетских уџбеника истичу се: Opšta hidrologija (1962), Основи метеорологије и климатологије (1963.), Климатологија (1977, 5. издање 1988.),  и Hidrologija kopna (1984) коју су инострани хидрогеографи оценили као најбољи у Европи.

Такође су значајни су радови: Regime des riveres dans le carst de Yougoslavie et l’utilisation de leurs forces hydrologiques (Grenoble, 1963); Les regimes fluviaux en Yougoslavie (Freibueg I. Br. 1972); La navigation sur la Save (Strasbourg, 1972.), Das Touristenwesen im Jugoslawischen Teil des Eisernen Tor (Bucuresti, 1975.); Гидроенергетическаја и судоходнаја система «Ђердап» (Москва, 1973.), Дунаи и его водохозлиственное значение (Москва 1976.),  Гидротехническаја система Дунаи-Тиса-Дунаи  и ее влилние на природу и хозлиство Автономного  крал Воеводини  (Москва, 1981.), Прилог регионалном познавању речних режима у  Југославији (1954.), Водни баланс Југославије (1959), Ђердапска хидроелектрана (1964.), Алма-Ата  и њена заштита од  блатно-камених бујица реке Мале Алтаминке (1968), Метод графичке анализе речних режима (1970), Водни ресурси СР Србије (1978.),  Проблеми водоснабдевања и загађености  површинских вода у Европи (1971),  Загађеност река Југославије (1973),  Хидролошке облсти и начини истраживања налазишта воде у миру и рату (1974),  Динамика искоришћавања и заштита вода у свету  до краја  20. века, претходни резултати (1982).,  Водни и водопривредни биланс Југославије  (1988), Еколошка катастрофа Аралског језера и приаралског региона (коаутор, 1990.)  и др.

У рубрици “Политике” под називом “Да ли знате?”, популаришући географију, око 2350  одговора (почев од 4.12.1950.) популаришући географска знања у најширим масама читалаца. Цитиран је у преко 120 радова у домаћој и око 45 у иностраној литератури.

За резултате научног и педагошког рада одликован је медаљом “Јован Цвијић” Српског географског друштва (1979), Орденом рада са златним венцем (1981), Орденом рада са црвеном заставом (1988), затим Златном плакетом Природно-математичког факултета Универзитета у Београду (1988). Добитник је више других  признања и плакета.